Осветљавање

ОД СВЕТОГ НИКОЛЕ 1911. РАДИ ХИДРОЕЛЕКТРАНА „ИВАЊИЦА”
И наста славље по целој вароши
Електрика је тада већ сијала у осам градова у Србији, али нигде у округу моравичком. Ивањичани се окупише 1907. да на томе пораде. Опрему су поручили од фирме „Сименс Шукерт Верке”, железницом допремили до Чачка, а онда запрежним колима, о свом трошку и на свој ризик. Тек кад је на Никољдан четири године касније Ивањица засијала усред ноћи, рабаџије су схватиле шта ће газда-Милутину сва та гвожђурија

Пише: Зоран Плавшић

Било је то велико време, у којем је мала Србија, тек ослобођена из ропства под Турцима, убрзано надокнађивала заостатак из доба таме и хватала корак са развијеним индустријским земљама. Време „кад су малом Србијом корачали велики људи” (Радован Самарџић), попут Јосифа Панчића, Јована Цвијића, Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Стојана Новаковића, Љубомира Стојановића, Михаила Петровића Аласа, Милоја Васића... Ослобођена је велика стваралачка енергија народа.
И баш у то златно доба, од 1880. до 1914, почела је електрификација у Србији. Претходио је долазак првих иностраних инжењера 1830-их, попут Франца Јанкеа и барона Франца Кордона, 1834/35. Године 1863, у време кнеза Михаила, започињање настава на Техничком факултету Велике школе. Индустријализација је званично почела десет година раније, кад је у Крагујевцу основан Војно-технички завод, прво индустријско предузеће. Године 1884. прво електрично осветљење прорадило је баш у овом Заводу, како би погон за производњу чаура могао да ради и ноћу. Учињено је то заслугом инжењера Тодора Тоше Селаковића, који је, иначе, израдио и прву водену турбину у Србији. Девет година касније, 1893, у Београду, на Дорћолу, почела је да ради прва термоелектрана, а 1900. године и прва европска хидроелектрана „Под градом” на реци Ђетињи, у Ужицу, по Теслиним принципима.
Ивањички трговци су у то доба увелико шпартали Србијом и Европом, стизали до Пеште, Беча, па и даље. Међу њима, кад год би се вратио са путовања по Европи, трговац Милутин Поповић усхићено је описивао градове осветљене сијалицама на струју, улице и домове који „светле као да је дан”, ноћни живот. Сијале су оне тада већ у Београду и у вароши с оне стране брда, у Ужицу. Како је у успоменама трговца Радојице Јеремића записано, у рано пролеће 1907. Ивањицу је посетио Малиша Атанацковић, председник ужичке општине, уједно и председник Акционарског друштва „Ткачке радионице”. На збору грађана испричао им је своје искуство у градњи електричне централе, увођењу струје у варош. Говорио о електромоторима који су покретали ткачке разбоје, о јавној расвети, о свим предностима и благодатима које им је струја донела.
„А вама, Ивањичанима, Моравица тече кроз сред вароши. Ако на реци изградите електричну централу, сваку кап из реке претворићете у пару динарску!” рекао им је Малиша.
Прихватише Ивањичани савете Малише Атанацковића. Окупише се и 20. јуна 1907. основаше „Ивањичко акционарско електрично индустријско друштво”. У првом члану Правила написаше: „У циљу унапређења српске домаће индустрије, оснива се Акционарско друштво у Ивањици.” Правила и рад Друштва одобрио је Коста Стојановић, министар народне привреде Краљевине Србије.

НА РАБАЏИЈСКИМ КОЛИМА

Годину дана касније беху сакупили довољно новца за градњу електране. Најпогодније место за подизање било је код старе воденице Милована Шолајића. Земљиште је откупио поменути Милутин Поповић. Направљена је дрвена брана висока осам метара, заграђена је тако Моравица, а од ње је вода каналом дугачким стотинак метара вода спроведена до зграде електране.
Две године касније, тачно на дан оснивања Акционарског друштва, потписан је уговор у Окружном начелству у Чачку о набавци опреме за хидроелектрану са опуномоћеницима фирме „Сименс Шукерт Верке”. Уговорено је да аустријска фирма испоручи трофазни генератор снаге 160 киловолтампера, „Францисову” турбину од 200 „коња” и осталу потребну опрему, те да је допреми железницом до Чачка. Ту ће је Ивањичани преузети и о сопственом трошку и ризику, преко планина Јелице и Потајника, рабаџијским колима превести до електране. Кад је опрема стигла, превоз је трајао три дана. Рабаџије се у чуду питале: „Шта би газда Милутину да купи ову гвожђурију!?”
Истовремено са монтажом опреме, у приземној згради (тек касније су дограђена још два спрата) разведена је и електрична мрежа на дрвеним стубовима. Коначно, на Никољдан 1911, 19. децембра, синуле су сијалице по улицама, у општинској згради, у кафанама, као и у двадесетак кућа. Наста до тада невиђено славље у вароши! Стигла струја на Светог Николу, једну од највећих слава код Срба!
Ивањица је тако била девета варош у Србији која је добила електрику. Поносни су на то, поготову ако се зна да је струја овде стигла пре него у друга места у округу (Чачак, Ариље...).
Струје је било довољно. Коришћена је тек четвртина капацитета за млин, вуновлачаре, стругаре, радионице за израду амбалаже за паковање јабука и шљива, и за осветљење, наравно. Кад је прорадио први далековод у Моравичком крају, дуг шест километара, снаге 6.000 волти, струје је било довољно и за рудник антимона у Лиси.

ПРЕГРМЕЛИ СВЕ НЕВОЉЕ

Прегрмели су Ивањичани и многе невоље. Прва велика хаварија у Србији на некој хидроелектрани догодила се баш код њих. Оштетили су је и аустроугарски завојевачи у време Првог светског рата, као и машине у стругари, вуновлачари и другим радионицама. Ратну одштету у висини од 73.348 динара „Акционарско електрично друштво” никада није добило.
Но, највећа штета претрпљена је 20. јануара 1936. Велики снег се у невреме нагло отопио, Моравица је надошла као никад до тада, па је бујица однела брану. И као да су тек тада, кад је струје нестало, Ивањичани заиста поново схватили какву су корист од ње имали. Стога су одмах прионули на градњу нове бране, бетонске, на којој је направљен и велики покретни испуст за пропуштање воде. Поред бране саграђен је и ресторан, који је убрзо постао омиљено свратиште мештана и њихових гостију.
„Акционарско електрично друштво” укинуто је одмах после Другог светског рата. Како је расла потрошња струје, она је прво доведена 35-окиловатним, затим и 110-киловатним далеководом из Пожеге, а хидроелектрана „Моравица” радила је као вршна, допуњујући мрежу кад је то било потребно.
Идуће године биће јој век како је прорадила.
„Дела ума, науке и вештине требало би да служе људској заједници за олакшање и улепшавање живота, а не појединцима за стицање богатства.” (Никола Тесла)

***

Раст
Кад је прорадила хидроелектрана, 1911, Ивањица је имала око 1.100 становника. Када је неколико деценија касније, 1974, у селу Прилике крај Ивањице пуштена је у рад сателитска станица „Југославија” (коју је током својих експеримената у Колорадо Спрингсу 1899. предвидео Никола Тесла), Ивањица је имала 4.162 домаћинства и 230 километара далековода, свако домаћинство је имало радио апарат, а свако четврто телевизор.

***

Варош
Тек што је Србија стекла аутономију, кнез Милош Обреновић нареди 1833. да се оснује нова варош, која ће бити седиште Моравичке капетаније. И те године на обалама Моравице, обраслим ивама, настаде варошица Ивањица. Званично, варош је постала 16. јуна 1866, указом кнеза Михаила Обреновића, и то међу првима у региону. Говорили су тада за њу да је најлепша и најразвијенија варош „ерске капетаније”. Имала је школу, библиотеку, „телефонску штацију” (пошту и телеграф). Трговало се стоком, сиром, кајмаком, вуном, житом, катраном, лучи, медом... У главној улици, калдрмисаној као и оне околне, никле су кафане, механе, дућани, занатске радионице, хотел... Подигнуте двоспратне куће. И све је било како је још кнез Милош наредио: село мора да се „у шор стави”.

***

Инжењерска песма
На дан пуштања електране у погон постављена је спомен плоча са стиховима инжењера Радета Павковића, који је учествовао у монтажи:
Бог што тврди челик даде,
не воли ропску муку.
Створи машине да саме раде
за одмор човечијих руку.
И створи множину природних сила
за покрет машинских колоса.
Човечијем уму даде вита крила
да учи стара и ствара нова чудеса.